Ovim nazivom se u narodu označavala muška obredna povorka. Sačinjavala ju je grupa maskiranih mladića i mlađih oženjenih muškaraca koji su obilazili svaku kuću u selu i pevali koledarske pesme, izvodeći pri tome i razne (mađijske) radnje, kojima su “čistili” kuću od zamišljenih “zlih” sila. Cilj je bio da se utiče na zdravlje ukućana i da se inicira obilje i napredak kuće. Period kada su išli Koledari je od Sv.Ignjata (02.01) do Bogojavljenja (19.01).
Učesnici Koledara se pripremaju negde već od Nikoljdana, a glavna priprema sastoji se u izradi maski i uvežbavanju koledrskih pesama. Postojala su i neka pravila za učesnike u povorci, a to su da u Koledare ne idu lica iz kuće u kojoj je te godine neko umro i pet dana ne smeju imati dodir sa ženom. Negde već uoči Sv. Ignjata, Koledari prenoće kod “dedice”(jedna od uloga), odakle odmah posle pola noći kreću u obilazak kuća po selu. U selima Leskovačke Morave, Koleđani, kako su ih još nazivali, imali su određene uloge. Konjovodac, gajdaš, dedica i snaška, kao i centralne uloge “ Oale” koje su predstavljale šumske duhove. Za tu priliku oblačili su poderana odela, a neki su opasivali i teleće kože, sa repom pozadi, na čijem je kraju zvonce. Oko pojasa i više kolena nosili su nanizana mala zvona i klepetuše. Preko lica nosili su maske od lejki (tikve) ili drveta, koje su prišivene za ovčju ili kozju kožu, tako da liče na pčelarsku kapu. Na vrhu maske, bele, crvene ili crne boje, nalazili su se često rogovi (koji su predstavljali simbol plodnosti). Iznad velikih očnih duplji isticale su se veđe od crne vune ili nacrtane crnom bojom. Brkove i bradu pravili su od vune ili od konjskog repa, savijeni nos od lejke, a na otvorenim ustima nanizani su bili zubi od pasulja. U Gornjoj Pčinji su na glavu , još stavljali i celu kožu od crne ovce, a pozadi goveđi rep.
Koledarsku mladu predstavljao je muškarac preobučen u žensko ruho, sa preslicom u ruci, tako da za vreme obreda prede kučinu. Oale su bile “naoružane” drvenim sabljama ili močugama, koje su trebale da im pomognu u borbi sa nevidljivim, zlim silama. Nakon “ očišćene” kuće u dvorište bi ulazili i ostali učesnici i izvodili prigodne pesme posvećene domaćinu, muškom čedu, momku ili devojci koji bi te godine trebalo da se ožene ili udaju.
Koledarske pesme su često imale refren Koledo, po čemu ih prepoznajemo, ili okvirni stih “ Oj ubave male mome” a završavane su i stihovima:
Mi iz kuće, koledo,
Bog u kuću, koledo!
{youtube G9mY7yZRFAE}
Koleđani ,koledarice, vešalice, kako su ih još nazivali, od domaćina su zauzvrat dobijali poklone u vidu pletiva ili hrane a ako je kuća bila bogatija, darivali bi ih i novcem. U zapadnoj Srbiji, običaj se davno izgubio, tako da su i podaci o njemu veoma retki. Zabeležen je kod Srba u Bosni, na Ozrenu i oko Maglaja gde nakon što otpevaju pesmu, ulazili u kuću, tražili razne namirnice, a decu plašili da će ih vešati o verige pa otuda i naziv Vešalice.
Koledara više nema, u toj obrednoj funkciji u kojoj su nekada postojali. Narod je prestao da veruje u te rituale pod uticajem crkve, koja ih je smatrala paganskim obredima, pa je zabranjivala njihovo izvođenje. Danas ih ima još u ponekom selu u južnoj Srbiji ali samo u turističko komercijalne svrhe.
Marija Obrenović, violina, II godina SMŠ
klasa prof. Nemanja Bojović
- Датум креирања: 27 Мај 2024.
