Zoomuzikologija je multidisciplinarna nauka o muzičkim karakteristikama životinjskih zvukova ili najjednostavnije nauka o „muzici“ životinja. Ovim imenom ju je prvi put nazvao francuski kompozitor Fransoa-Bernard Maš.
Domen njenog interesovanja okuplja više divergentnih nauka: muzikologija, zoologija, zoosemiotika, akustika, filozofija… Glavni ciljevi koje zoomuzikologija sebi postavlja jesu karakterizacija estetskog životinjskog zvuka kao i upotreba istog. Zanima se i za proces nastanka tog zvuka, to jest za anatomske odlike i adaptacije koje su vrstama omogućile kako samo stvaranje tako i tonsku kontrolu zvuka. Životinje su se pokazale sposobnim ne samo za puko glasovno izražavanje (urlikanje, siktanje, mjaukanje, dreka, zavijanje, cvrkutanje), već i za kanalisanje i estetsku obradu tih zvukova za raznovrsnu paletu potreba. Tako životinje, baš kao i ljudi u prvobitnim zajednicama prilikom različitih obreda, koriste muzičko izražavanje tokom sezone parenja ili pred sam čin parenja. Muzika koja se tim prilikama koristi je iznenađujuće kompleksna, organizovana u niz tema, fraza i melodija koje životinje tokom vremena menjaju (variraju) ili preuzimaju od drugih jedinki iste vrste. Međutim, ne slažu se svi stručnjaci da se taj zvuk može nazvati „muzikom“…
Proučavajući populacije grbavih kitova, naučnici su utvrdili da jedinke proizvode kompleksnu šemu zvukova, u trajanju i do trideset minuta, pomoću koje raspoznaju različite populacije iste vrste, što ukazuje na to da svaka populacija ima sopstvenu „temu“. Takođe, utvrđeno je da pomenute šeme uče jedni od drugih i da ih mogu prilagođavati. Dakle, otkriveno je da životinje poseduju neki vid kulture, preciznije deo kulture vezan za učenje obrazaca ponašanja, a kako je muzika deo kulturnog identiteta koji se u ranijim tradicionalističkim zajednicama učio i očuvao putem usmenog prenošenja između generacija, postavlja se pitanje: da li se, analogno tome, ovaj aspekt životinjske kulture može smatrati muzikom. Među muzikolozima odgovor još uvek nije usaglašen. Razlike u upotrebi, svrsi muzike kod ljudi i životinja su osnov za odbacivanje tvrdnje da i životinje stvaraju muziku. Muzika čovekovog sveta kreira se radi uživanja, razonode ili duševnog pročišćenja (duševnog prosvetljenja), što nije slučaj u životinjskom carstvu u kome je njena osnovna uloga komunikacija među jedinkama ili populacijama. Takođe, pitanja svesti i slučajnosti (nasumičnosti) su ključna za opovrgavanje te tvrdnje. S druge strane, zoomuzikolozi koji smatraju da se određeni životinjski zvuci mogu identifikovati kao muzika ističu sličnosti između muzike čoveka i „muzike“ životinja. Pomenute sličnosti vezane su za:
– organizaciju i formu
– repeticiju i variranje
– intervale i lestvice
– ritam i tempo
– tonske boje
Analiziranjem pesama slavuja iscrtana je forma, sa odvojenim celinama, koje se jedinke te vrste uglavnom pridržavaju. Nju čine: uvod, antecedent (opcionalan), centralni odsek , postcedent, finale i kadenca. Primećena je i povremena pojava mostova (kratkih veza) između delova. Takođe je uočeno variranje u ritmičkim jedinicama, boji zvuka i visini pevanja. Krajevi celina su takođe od velikog značaja za zvučnu i formalnu organizaciju…
Za životinje, variranje je pokazalo evolutivni značaj kod vrsta čiji se ritual parenja zasniva na izvođenju numera. Naime, jedinke impozantnije sposobnosti variranja imaju više šanse da stupe u reproduktivni odnos i ostave potomstvo. To je zato što jedinke kojima je pesma namenjena (uglavnom ženke, ali ne nužno) preferiraju razvijenije i kompleksnije pesme. Kitovi pokazuju znatno kompleksniju šemu variranja. Oni postepeno menjaju pesmu tokom nekoliko meseci ili godina bez da se vrate na početnu verziju. Proces variranja se kod njih zasniva na brzom izlaganju teme nakon čega se ona izmenjuje izbacivanjem i dodavanjem zvukova. Primećeno je da kitovi iz različitih delova okeana koriste ista pravila prilikom variranja. Takođe, izmena ne utiče na redosled tema u sekvenici. Interesantno je da novododani elementi pesme mogu postati uslovno rečeno popularni tako što ih sve jedinke neke populacije ukomponuju u svoju pesmu. Tako se taj motiv održava duži vremenski period. Sve pesme unutar populacije su međusobno slične i ugledaju se na „najpopularniju“, a razlikuje ih postupak variranja…
Od intervala životinje najčešće koriste sekunde i terce. Korišćenje lestvica u vidu jednostavnog nizanja ili arpeđa opaženo je kod ptica pevačica poput carića…
Kao jedna celina ritam i tempo su široko rasprostranjeni među životinjama. Oni su deo kako muzičkih izvedbi tako i muzičko-plesnog sinkretizma. Takvi su najzastupljeniji u ritualima udvaranja i parenja (prisutno kod primata i drugih sisara, riba pa čak i insekata). Ritam je neosporiva osnova i životinjske pesme s obzirom da se svaki zvuk može ritmički klasifikovati sa manje ili više preciznosti. Interesantno je da su neke ptice pokazale sposobnost kompleksnijeg percipiranja i razumevanja ritma. Eksperimentima sa čavkama je utvrđeno da su one, nakon učenja određenog ritmičkog obrasca, sposobne da taj obrazac prepoznaju kad je izveden na drugom instrumentu, to jest kada se menja muzička boja obrasca. Takođe su ga mogle prepoznati izvedenog u drugačijem tempu, visini ili sa izmenjenim intervalima. Promena dinamike (intenziteta) i trajanja (u ovom smislu artikulacije) nisu predstavljale nikakav problem pticama prilikom raspoznavanja ritmičkog obrasca. Čavke su pokazale da mogu da razlikuju i različite vrste takta, preciznije dve-četvrtine i tri-četvrtine. Dakle, životinje ne samo da koriste ritam već ga mogu i razumeti, to jest ne upotrebljavaju ga nasumice…
Kitovi imaju raznovrstan dijapazon zvuka, koji uključuje one koji se koriste u pesmama kitova i one koji su izuzeti iz istih. Da li su jedinke svesne svoje selekcije još uvek nije poznato, ali je uočeno da su zvukovi najprijatniji ljudskom uhu baš oni korišćeni u pesmama. Veliki slavuji (Luscinia luscinia) su takođe pokazali uportebu različitih tonskih boja. Naime, u zavisnosti od dela pesme koriste se zvukovi različitih boja…
Za svoj cilj, zoomuzikologija uzima pronalaženje i analiziranje zajedničkih karakteristika ljudske i životinjske muzike. Ona otkriva vrste sposobne za vokalizaciju i izučava njihove jedinstvene načine muziciranja. Pitanje istovetnosti ljudskog i životinjskog percipiranja muzike, preciznije zvukova koji klasifikuju kao takvi, je takođe u domen njenog interesa, doduše je to pitanje slabo razrađeno. Kao mlada nauka u razvoju, zoomuzikologija postavlja nova pitanja kojima se istovremeno bave i muzičari i biolozi i filozofi. Mada kao zvanična nauka postoji tek od druge polovine dvadesetog veka, ideje zoomuzikologije postoje još od Antike kada su upoređivali muziku sa pesmom ptica. Pored pokretanja filozofskih debata, muzika koju stvaraju životinje takođe je i neiscrpni izvor inspiracije za kompozitore različitih epoha poput: Vivaldija, Betovena ili Sen-Sansa. Opčinjenost estetskim zvucima živog sveta, od jednostavnog imitiranja, do kompleksnog reprezentovanja u muzici, čoveku nije strana i dovela ga je do preispitivanja kako kognitivnih sposobnosti životinja tako i same muzike.
Tekst o zoomuzikologiji predtavlja odabrane delove iz maturskog rada Petra Adamovića (klavir, IV godina SMŠ,klasa prof. Mirjana Pavković) koji je, pod mentorstvom profesorke Danice Ljubičić, napisan za maturu u IX beogradskoj gimnaziji.
- Датум креирања: 08 Јуни 2024.
