Jozef Anton Brukner je bio austrijski orguljaš i kompozitor, rodjen u Ansfeldenu 4. septembra 1824. godine. Otac mu je bio učitelj i njegov prvi nastavnik muzike. U školu je krenuo sa šest godina i već tada bio napredan i vredan učenik. Otac ga je 1833. godine poslao u drugu školu u Heršingu, gde je radio na veštini sviranja orgulja. Oko dve godine kasnije, napisao je svoju prvu kompoziciju – Pange lingua. Nakon očeve smrti, Brukner je sa 13 godina postao član dečjeg hora manastira Sent Florijan kod Linca. Tu je takođe učio da svira orgulje i violinu. Nakon tri godine prešao je u Linc gde se, još uvek učeći violinu i orgulje,pripremao za učiteljski poziv. Bavio se učiteljskim poslom prvo u selima u blizini Linca, a zatim i u manastiru Sent Florijan.
Mesto manastirskog orguljaša dobija 1848. godine, a stalno mesto na poziciji dobija 1851. Najveći deo repertoara činila je muzika Mihaela Hajdna, Johana Georga Albrehtsbergera i Franca Jozefa Aumana. Ovaj poziv dosta doprinosi njegovom daljem muzičkom razvoju. Podstanknut od stane prijatelja, prijavio se za posao orguljaša u katedrali u Lincu, koji je i dobio. Poznati učitelj Sajmon Sehter učio ga je harmoniju, a Oto Kicler ga je podučavao orkestraciju. Bio je nadahnut svojom dubokom pobožnošću i stvaralaštvom Vagnera, Lista i Berlioza, što utiče i na sazrevanje njegovog stila. Misa u d-molu, koju je napisao 1864. jasno pokazuje Vagnerov uticaj.
Doživeo je nervnu krizu praćenu melanholijom i halucinacijama 1866. godine, nakon čega je proveo tri meseca u sanatorijumu zbog tih mentalnih problema. Uprkos tome, njegova najbolja dela kamerne i duhovne muzike, kao i simfonije napisao je nakon ovog incidenta. Prve simfonije je završio iste te godine. Zaposlio se na Konzervatorijumu u Beču 1868. godine, gde je podučavao harmoniju i kontrapunkt. Bruknerov poznati kritičar u to vreme bio je Edvard Hanslik. Govorio je kako Bruknerova muzika liči na Vagnerovu, iako je u medjuvremenu Brukner razvio svoj sopstveni stil, učeći iz Vagnerovih dela. Bio je dekan na Konzervatorijumu u Beču i nije želeo da Brukner dobije posao stalnog predavača. Uprkos lošim komentarima Hanslika, Brukner je angažovan za ovaj posao 1875. godine. Godine 1878. izabran je kao član Hofkapela, gde je godinama radio kao neplaćeni orguljaš. Gudački kvartet u G-duru završio je godinu dana kasnije.
Tokom godina je sticao sve više slave, što je dostiglo svoj vrhunac kada je dirigent Artur Nikiš dirigovao njegovu 7. simfoniju. Nakon toga, njegove simfonije stekle su popularnost u Austriji i Nemačkoj. Početkom devedesetih godina 19. veka, bio je poznata i poštovana ličnost. Nagradjen je počasnim doktoratom iz filozofije na Univerzitetu u Beču, 1891. godine. Ipak, celog života je sumnjao u sebe i povređivalo ga je kada njegova dela nisu bila dobro prihvaćena od strane kritičara. Stvarajući osmu i devetu simfoniju, pred kraj života, počeo je da oseća nervni umor. Iako su tri stava Devete simfonije bila završena, nije uspeo da dovrši i njeno finale pre smrti. Umro je 11. oktobra 1896. godine u Beču. Sahranjen je u kripti manastira Sent Florijan ispod orgulja na kojima je svirao.
Stvaralaštvo Antona Bruknera obuhvata preko 120 dela komponovanih od 1861. do njegove smrti. Zbog svog bogatog harmonskog jezika, složene polifonije i značajne dužine trajanja, Bruknerove simfonije smatraju se simbolom završne faze austro-nemačkog romantizma. Jedna od najznačajnijih je Sedma simfonija, koju je, navodno, komponovao nakon što je za nju inspiraciju dobio u snu.Ukupno je napisao devet simfonija, koristeći orkestraciju koja je pod velikim Vagnerovim uticajem. Od Prve do Sedme, sve simfonije imaju istu formu: prvi stav je sonatni moderato ili alegro, drugi adađo, treći skerco a finale ponovo sonatni alegro. Interesantno je da često gradi sonatni oblik sa tri teme. U Osmoj i Devetoj simfoniji zamenjuje mesta drugom i trećem stavu. Brukner nije uspeo da završi finalni stav Devete simfonije. Među instrumentalnim delima ističu se i njegovi gudački kvarteti.
Zbog svoje pobožnosti komponovao je i duhovna dela – komade za orgulje, kao i vokalno instrumentalne kompozicije. Najznačajnije su Misa u d-molu, Misa u e-molu (za hor i manji sastav duvača), Misa u f-molu i Te Deum.
{youtube KeYuPPP1-Qw}
Hana Šami, violina, IV godina SMŠ
klasa prof. Nemanja Bojović
- Датум креирања: 29 Мај 2024.
